Govorite li srpskohrvatski? Sudbina jednog jezika i naroda

Cenndl beb iaitb, cenedl beb galon.
Narod bez jezika je narod bez srca. 1*

velška poslovica

 

Ova velška poslovica na najbolji način pokazuje sudbinu i zlu kob naroda jedne sada već bivše balkanske države- Jugoslavije, gde jezik i religija postaju glavno sredstvo utvrđivanja granica, gde je nacionalizam doveo do želje za sopstvenim identitetom i jezikom, a sve to i za državom, što zajedno dovodi do bratoubilačkog rata sa velikim brojem žrtava na svim stranama. Do juče braća, drugovi, postaju najljući neprijatelji, čine se velika nedela. Sve to rezultira patnjom i velikim kako etničkim, nacionalnim, tako i jezičkim previranjima sa dalekosežnim posledicama na mapi Evrope i sveta, čiji se uticaj i danas oseća. I nastavlja. Neverovatno, ali sve je počelo u i sa jezikom, najmoćnijim oružjem.

 

Kakav je srpskohrvatski jezik?

Srpskohrvatski je jedan od ravnopravnih jezika naroda i narodnosti i njihovih pisama na teritoriji Jugoslavije. 2* Od njega je sve počelo. Da vidimo zašto.

Kao da je svim stranama smetala neravnoteža srpskohrvatskog jezika koji je imao tri narečja: kajkavsko, kojim su govorili Hrvati i Slovenci, čakavsko, kojim su takođe govorili Hrvati i štokavsko, koje je bilo neutralno i koje odlikuju tri govora u zavisnosti od refleksa staroslovenskog glasa jat: ekavski (srpski), ijekavski (srpski, crnogorski, bošnjački i hrvatski) i ikavski (hrvatski), od kojih je samo štokavski ijekavskog i ekavskog izgovora činio osnovicu standardnog srpskohrvatskog jezika. Zatim, markirala su ga i dva pisma, čija je upotreba često bila nacionalno i verski obojena te su tako ćirilicu koristili u velikoj meri samo Srbi i Crnogorci pravoslavci, a latinicu Muslimani i Hrvati katolici. 

1* D. Kristal, Smrt jezika, Beograd 2003 s. 57

2* Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije iz 1974, član 264


Srpskohrvatski je, što je najreprezentativnije, kao prvi jezik koristilo 4 nacije (Srbi, Hrvati, Crnogorci, Muslimani 3*) a sekundarno, kao drugi jezik i stanovnici preostale dve republike bivše Jugoslavije (Slovenija i Makedonija).

Problem je nastao i zbog toga što srpskohrvatski jezik u osnovi predstavlja sintezu unitarističkih i separatističkih, najčešće nelingvistički motivisanih političkih stremljenja. Prvi korak ka stvaranju zajedničkog srpskohrvatskog jezika bio je Bečki književni dogovor na čelu sa Ljudevitom Gajem i Vukom Karadžićem 1850. godine, kojim je udaren temelj  zajedničkom jeziku na novoštokavskoj ijekavskoj osnovi. Na prelasku u XX vek taj jezik je kodifikovan pod različitim dvočlanim imenima, kao srpskohrvatski, hrvatskosrpski (u Hrvatskoj), hrvatski ili srpski. Presedan je svakako i, doduše privremeni, tročlani naziv srpsko-hrvatsko-slovenački, u vreme postojanja kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Standardni dvočlani naziv javlja se ponovo po okončanju II svetskog rata. Moguće neprijatnosti pri izboru termina često su izbegavane upotrebom sintagme naš jezik, koja je od 1932. godine, pa sve do danas i naziv jednog od trenutno najeminentnijih srpskih časopisa za jezičku kulturu. Tako je srpskohrvatski jezik služio kao element jedinstva, bio je spona među narodima, svojevrsni ’’razređivač’’ etničkih granica.

Međutim, ovaj jezik bio je jedan više po duhu nego doslovno: kombinujući dve u mnogo čemu odelite istorijske, kulturne pa i religijske tradicije, on nikad nije bio istinski jedinstven, niti je to mogao da bude. Dva dvojstva, ekavica / ijekavica i ćirilica / latinica od samog početka su bila i ostala najvidljivija obeležja nejedinstva unutar srpskohrvatskog i, kao takva, stalan izvor nezadovoljstva među vatrenim zagovornicima jedinstva- jezičkog, kulturnog, nacionalnog i političkog. Naročito problemi nastaju kada se čitava priča ispolitizovala krajem ’80. godina prošlog veka, kada je došlo do prejakog isticanja pa i veštačkog stvaranja novih razlika koje su dovele do nestanka i Jugoslavije i srpskohrvatskog jezika kao njenog najjačeg simbola.

 

3* Pojmovi Muslimani (pisano velikim početnim slovom) i Bošnjaci predstavljaju dvojni termin za označavanje istog pojma; u daljem tekstu u upotrebi je pojam Muslimani, jer je on bio najdominantniji tokom ’90. godina XX veka


 

Rat u jeziku i među jezicima

Tokom ratnih zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije početkom ’90. godina prošlog veka upravo će se na području srpskohrvatskog jezika odigrati presudne bitke. Kada je došlo do dugo pripremanog političkog raspada federalne države, u retrospekciji se lakše moglo uočiti kako je jezik, koji sam po sebi nije bio među važnijim uzrocima disharmonije, ipak na određeni način utro put tom ishodu. Tako je on svim zaraćenim stranama poslužio kao sredstvo kojim se moglo manipulisati u nastojanju da se pojedine ’’nacionalne’’ teritorije osvoje ili zadrže, etnički očiste i ograde jezičkim zidovima.

Na ratom zahvaćenom prostoru jasno se uočavala tendencija o kojoj govori Kalve: ’’volja da se oblikuje nacionalni jezik kako bi se oblikovala zemlja’’ gde se ’’ delovanjem kroz jezik i na jezik uobličava nacija’’. 4* Dakle, jezik postaje mesto vođenja jedne šire borbe- postaje pokazatelj nacionalne politike, što svakako nije jedinstven slučaj u svetu. 5*

Tako postepeno od jednog ekspanzivnog srpskohrvatskog nastaju četiri nova restriktivna jezika 6*: srpski (zvanični jezik SR Jugoslavije, danas Republike Srbije i Republike Srpske), hrvatski (zvaničan jezik Hrvatske; kao zvanični jezik javlja se i u Bosni i Hercegovini), bošnjački (bosanski) 7* (zvanični jezik Bosne i Hercegovine, koji u osnovi ne prihvataju ni Srbi ni Hrvati koji tamo žive; takođe u delu Srbije sa većinski Muslimanskim stanovništvom, u Sandžaku, postoje težnje da bosanski jezik postane zvaničan a da se Bošnjaci u Srbiji priznaju kao konstitutivni narod Srbije 8*) i najnoviji crnogorski (zvanični jezik Crne Gore). Pri tom je neophodno istaći da ovakva situacija nije bila lingvistički, već isključivo politički inspirisana. U vrtlogu ratnih dešavanja svako je težio svom, u osnovi identičnom, romantičarskom utopijskom trojstvu- jedan jezik, jedna nacija, jedna država. 9*

Da bi se to postiglo, pored politike i nacionalizma, bilo je potrebno i jezičko planiranje koje će dovesti do stvaranja novih jezika. Prvo je, naravno, sve urađeno  na političkom planu te je tokom ratnih zbivanja svaka novonastala država proglasila i svoj nacionalni jezik (izuzev Crne Gore, koja je stekla samostalnost 2005, a crnogorski jezik zvanično, objavljivanjem

 


4* L – Ž. Kalve, Rat među jezicima, Beograd 1995, s. 209
5*  slučaj Turske i Norveške, L – Ž. Kalve, Rat među jezicima, Beograd 1995, s. 218
6* L – Ž. Kalve, Rat među jezicima, Beograd 1995 detaljno definiše ove pojave na s. 88
7* Sporno je pitanje i danas da li je bolje jezik nazvati bosanski ili bošnjački. Ovde je u pitanju razlika između teritorijalnog i etničkog principa. Izabrana etiketa- bosanski sugeriše da bi to trebalo da bude jezik svih građana Bosne i Hercegovine: i Srba i Hrvata i Muslimana, a bošnjački bi kao takav bio samo jezik Muslimana (Bošnjaka). Svakako, i termin bošnjački je neprihvatljiv za Srbe i Hrvate u Republici koji inače slede matične jezičke norme iz Srbije, odnosno Hrvatske.Bošnjačka zajednica naziva svoj jezik pravopisa 10.07.2009. godine), a tek potom pristupila jezičkom planiranju i standardizaciji koja u mnogome i danas traje, sa ciljem što veće međusobne diferencijacije.

8* R. Bugarski, Nova lica jezika, Beograd 2002, s.115
9*
R. Bugarski, Jezik u društvu, Beograd 2004, s. 146

 


Naime, svi jezici nastaju iz težnje da se sopstveni identitet oblikuje i učvrsti naspram drugih identiteta. Ti drugi se nužno konstruišu kao vidno drugačiji jer se MI od NJIH po svaku cenu moramo  razlikovati. Tako dolazi do, najblaže rečeno, čudnih situacija kada nije dovoljno biti ono što se jeste nego se mora i ne biti ono što se nije. Kao što Hrvat znači, uz sve ostalo, i ne biti Srbin (i obrnuto) tako je i srpski jezik, uz sve ostalo, onaj koji nije hrvatski (i obrnuto). U principu isto važi i za Muslimane i Crnogorce i njihove jezike.

Dakle, sva četiri jezika nastaju razlaganjem tj. na osnovi srpskohrvatskog jezičkog materijala ali je sam proces tekao različito 10*. Naravno, taj proces je počeo mnogo ranije. Tokom II svetskog rata nastaje Nezavisna Država Hrvatska pa samim tim i hrvatski jezik i tada i počinje njegova standardizacija, koja će biti nastavljena ’90. godina, tokom ratnih zbivanja. Posle II svetskog rata nestaje i NDH i hrvatski jezik, ali se aktivnosti nastavljaju. Tako je hrvatska intelektualna elita javno zatražila da se hrvatski jezik proglasi odelitim idiomom još 1967. godine Deklaracijom o nazivu i položaju hrvatskoga književnog jezika, što im je delimično omogućeno novim ustavom SFRJ iz 1974.11 godine. Sa iste strane javlja se i inicijativa za stvaranjem razlikovnog rečnika srpskog i hrvatskog jezika, da bi početkom ’90. godina prestala saradnja između hrvatske i srpske strane na stvaranju zajedničkog rečnika književnog srpskohrvatskog jezika i pravopisa (srpska strana nastavlja zajednički započet rad), gde im se putevi potpuno razilaze u dva odelita idioma.12 Koliko je sama situacija bila više nego predvidiva i očekivana, najbolje pokazuju reči profesora Bugarskog napisane pola decenije pre rata: ’’… ne bi začudilo ni stvaranje apsurdnih situacija… jer bismo uz srpskohrvatski, srpski i hrvatski, lako mogli imati i bosansko- hercegovački i crnogorski, pa i jugoslovenski.’’13 Naravno, postojala je i vrlo jaka struja koja je htela da sačuva srpskohrvatski kao najjači simbol jugoslovenstva (građenog pola veka na svim životnim nivoima od književnosti, preko svakodnevnice do folklora) po svaku cenu, počevši od ideja o terminu jugoslovenski jezik (koji se i danas koristi među iseljenicima) ili stvaranju jedinstvenog jezika koji neće biti policentričan- tako bi se Srbi odrekli ćirilice a Hrvati ijekavice, ali bez većeg uspeha. 14*

10* Bugarski, Nova lica jezika, Beograd 2002, s.106-110.
11* R. Bugarski, Jezik od mira do rata, Beograd 2000, s. 44
12* Detaljnije R. Bugarski, Jezik od mira do rata, Beograd 2000
13* R. Bugarski, Jezik od mira do rata, Beograd 2000, s. 47

 


Ipak, nije se smeo zanemariti podatak da je po popisu stanovništva iz 1981. godine čak 73% stanovništva govorilo srpskohrvatskim jezikom. 15*

U čitavom procesu kao stabilna referentna tačka može se uzeti srpski jezik , jer samo on nije bio podvrgnut intervencijama čiji bi cilj bio menjanje njegove supstance i strukture. Šematski i pojednostavljeno govoreći, Srbija se nije izdvojila iz Jugoslavije (već je sa Crnom Gorom ’’sačinila’’ novu Saveznu Republiku Jugoslaviju koja će postojati do februara 2003. godine, kada nastaje zajednica država Srbija i Crna Gora), pa nije imala potrebe da i na jezičkom planu dokazuje svoju posebnost. Bugarski tako ističe da srpski jezik ’’ kao da pred očima nema neki određen cilj, a nema ni jednu jedinstvenu, nedvosmislenu normu, još uvek obuhvatajući oba tradicijom zaveštana dvojstva izgovora i pisma (sa jasnim isticanjem superiornosti ćirilice nad latinicom, isključivo nacionalno i verski motivisano), kao da nostalgično uzdiše za srećnijom zajedničkom prošlošću’’ 16*. Upravo u ovome mnogi danas vide znak slabosti u poređenju sa drugim jezicima bivše Jugoslavije koji su se oslobodili tog ’’balasta’’ dvostrukosti, koji opet, neki definišu i kao prednost, što već zadire u neke druge teme koje vode drugim novim raspravama. Ipak, situaciju najbolje opisuje Okuka 17*, gde ističe da se Srbi ne smeju odreći dvojstva da se ne bi stvorila pogrešna slika da je ekavica srpska a ijekavica hrvatska. U tom procepu bi nestali Srbi ijekavci iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i same Srbije a takođe bi se tako isključila i mogućnost postojanja bošnjačkog i crnogorskog jezika- sve bi bilo ili srpsko ili hrvatsko.

Nasuprot tome, u slučaju hrvatskog, bošnjačkog, a sada i crnogorskog jezika veoma je izražena upravo takva potreba. Svi ti jezici moraju se razlikovati međusobno, a naročito od srpskog.

U tom cilju je u Hrvatskoj početkom ’90. godina uveden lingvistički inžinjering zasnovan na progonu srbizama, stvarnih ili pretpostavljenih, na oživljavanju hrvatskih arhaizama i regionalizama i na masovnoj proizvodnji neologizama.

U slučaju bošnjačkog jezika, jedini način da se on razlikuje od srpskog ali i hrvatskog, bio je kroz isticanje orijentalnog nasleđa, revitalizacijom turcizama i intervencijama u izgovoru, pravopisu i frazeologiji. Dosad postignuto nije osobito uverljivo, jer je teško naći dovoljno diferencijalnog jezičkog materijala, ali bar počiva na izvesnoj tradiciji kulturnoistorijske posebnosti u okviru zajedničkog srpskohrvatskog korpusa.

 

14*  R. Bugarski, Nova lica jezika, Beograd 2002, s. 95- 145.
15*  R. Bugarski , Jezik u društvenoj krizi, Beograd 1997, s. 21
16*  R. Bugarski, Nova lica jezika, Beograd 2002, s. 108
17*  R. Bugarski, Nova lica jezika, Beograd 2002, s. 109

 


Na kraju, crnogorski jezik se oslanja na arhaizaciju i lokalizaciju, na oživljavanje folklorne baštine i pokušaja institucionalizacije pojedinih dijalekatskih specfičnosti u govoru i pisanju, te tako crnogorski jezik ima i dve nove foneme (ś i ź) dok je kod ostalih jezika sistem isti- sa 30 fonema, razlike su samo u pismu. Zadatak razdvajanja crnogorskog od srpskog u osnovi je najteži jer za njegovo ostvarenje gotovo u celosti nedostaje lingvistička podloga, pa nacionalistička ideologija u ovom slučaju ostaje bez oslonca u jezičkim činjenicama.

Interesantno je pomenuti odnos između imena i imenovanog. Zajedničko ime jezika, iako dvočlano, simbolizovalo je težnje ka državnom i političkom jedinstvu, prikrivajući postojeće razlike. Sa druge strane, zasebna i jednočlana nacionalna imena, ukazujući na želju za odvojenim životom i suverenošću, stvarala su privid da su i njima označeni entiteti po svojoj supstanci bitno odeliti. Dok broj jezika u svetu opada, na teritoriji jedne republike nastala su četiri nova jezika i šest novih država.

Naime, svrha jezika je u suštini pragmatičke i retoričke prirode 18* oblikovanje i propagiranje političkih stavova, uticanje na mišljenje i delovanje ljudi, menjanje društvene svesti, afirmacija autoriteta vlasti i slično, što se na teritoriji bivše Jugoslavije  i desilo. Ovde je jedna stvar jasna- verbalna artiljerija je pripremila teren za govor gvožđa- rat među jezicima prerastao je u rat među narodima, pod vođstvom zlokobnog etničkog nacionalizma 19*  i jezičkog nacionalizma 20*

 

18* R. Bugarski, Jezik od mira do rata, Beograd 2000, s. 25
19* Šire o odnosu nacionalizma i jezika i odnosu državni / etnički nacionalizam R. Bugarski , Jezik u društvenoj krizi, Beograd 1997, s. 72
20* Definicija jezičkog nacionalizma R. Bugarski , Jezik u društvenoj krizi, Beograd 1997, s. 84

 


Srpskohrvatski- živ ili mrtav jezik?

Logično, postavlja se pitanje koliko se ti jezici međusobno zaista razlikuju? I da li se uopšte razlikuju ili je to sve jedan jezik? Pitanje na koje nije lako dati odgovor, postoje zagovornici i jedne i druge teorije, ali svakako, ovo nije  ni jedinstveni slučaj u lingvistici- isto se tako možemo pitati da li je kineski jedan ili osam jezika, jesu li hindu i urdu, holandski i flamanski ili danski i riksmol jedan jezik ili dva jezika?

Ilustrujmo to najjednostavnijim primerom upoređivanja teksta sa dezodoransa kupljenog u Poljskoj, napisanog na sva četiri jezika:

 

srpski jezik hrvatski jezik bošnjački jezik crnogorski jezik
Antiperspirant u stiku. Ne Antiperspirant Antiperspirant u stiku. Ne Antiperspirant
nanositi na iritiranu ili dezodorans stick. Oprez: nanositi na nadraženu i dezodorans u stiku. Ne
povređenu kožu. Prestati ne nanosite na nadraženu oštećenu kožu. U slučaju nanositi na nadraženu ili
sa upotrebom ukoliko se i oštećenu kožu.U nadraženosti kože, povrijeđenu kožu.
pojavi iritacija kože. slučaju nadraženosti prekinuti sa upotrebom. Prestati sa upotrebom
Koristiti samo ispod kože,prekinuti s Nanositi isključivo ispod ukoliko se pojavi
pazuha. uporabom. Nanositi pazuha. nadraženost kože.
  isključivo ispod pazuha.   Koristiti samo ispod
      pazuha.

 

Ukoliko sagledamo rezultate čisto lingvistički, bez zadiranja u pitanja politike i nacije, tekstovi gotovo da se i ne razlikuju. Razlike su isključivo stilske prirode, u jednom slučaju koristi se sinonimijski par nadraženost / iritacija koji postoji u sva četiri jezika, sa jednom leksičkom razlikom upotreba / uporaba (koji se koristi samo u hrvatskom jeziku). Bez problema bi svaki pojedinačni tekst razumeli i pripadnici preostale tri nacije; čak je i srpski tekst napisan latinicom kojom se služe pripadnici sve četiri nacije. Da je isti tekst napisan pre 20 godina, svaki stanovnik prostora bivše Jugoslavije bez izuzetka bi rekao da su to različite varijante srpskohrvatskog. Tako dolazimo i do ključnog pitanja- da li i danas postoji srpskohrvatski? Da li je on jedan, dva ili čak četiri jezika? Sve izgleda kao začaran krug.

Posledice razorne moći rata lako su uočljive i na lingvističkom planu. Tako su, simbolično rečeno, makedonski i slovenački, kako se i očekivalo sa uspehom ’’pregurali’’ rat i preživeli raspad Jugoslavije. Nasuprot tome, srpskohrvatski se raspao, kao i država čiji je simbol bio. Njegov današnji status je sporan- neki u potpunosti odriču njegovo postojanje,  dok drugi dovode u pitanje postojanost i opravdanost jednog ili više njegovih naslednika.

Jedan od stavova je da se srpskohrvatski sa lingvističkog i komunikacijskog stanovišta još može smatrati standardnim jezikom i to policentričnim, kakav je i bio, sa više nacionalnih normi. Naime, sve lingvističke razlike između pojedinih varijeteta ovog jezika blede pred dalekosežnim sličnostima koje često idu i do identičnosti, koji čine da se komunikacija između govornika različitih varijanti odvija bez prepreka. Sve to potvrđuje i činjenica da u internacionalnoj lingvistici i dalje postoji termin srpskohrvatski jezik. Sa druge strane, na političkom i simboličkom nivou, takav entitet očigledno ne postoji, jer je rastočen na posebne standardne idiome kojima su u perspektivi jezičke politike i planiranja jezika zajedničke državne intervencije u vezi sa zvaničnim nazivima jezika, izgovorima i pismima, te tako svaka država nastala raspadom Jugoslavije i ustavom ima propisan svoj nacionalni, a ne srpskohrvatski jezik. Dakle nelingvistično u lingvistici. Ali, ne treba zanemariti ni sociopsihološki nivo, koji odražava stavove, vrednosti i praksu govornika u vezi sa identitetom i uobičajenim nazivom njihovog maternjeg jezika. Tako se mora konstatovati da je srpskohrvatski i na ovom planu još uvek živ, naporedo sa svojim naslednicima, jer ima mnogo ljudi koji svoju naklonost daju njemu a ne nekom od novonastalih zasebnih jezika, kao što su, nedvosmisleno, svi oni koji su se na poslednjem popisu iz 2002. godine izjasnili kao Jugosloveni, njih 80 721 ( dok ih je, poređenja radi, u Hrvatskoj po popisu iz 2001. godine bilo svega 79!) 21*

Srpskohrvatski dijalekatski kontinuum u genetskom i tipološkom pogledu predstavlja jedan jezik i to ne može biti sporno. Predmet žestokih rasprava i to češće na političkom nego na lingvističkom nivou bio je broj, profil i status književnih ili standardnih varijeteta izraslih na toj dijalekatskoj bazi

Sve ovo navodi na zaključak da isključivo tačnog odgovora nema, da je srpskohrvatski i jedan jezik i više jezika istovremeno, pa čak i da nije jezik. Odgovor je u prvi mah konfuzan, ali problem nastaje kada se u lingvistiku umešaju i faktori politike pa i nacionalizma. Jedini odgovor može biti da je to jedan lingvistički jezik u obličju nekoliko političkih jezika. Ko ne veruje neka proba da da jedinstven odgovor na sledeća pitanja:

Da li smo svi koji smo živeli na teritoriji bivše Jugoslavije sada četvorojezični? Kako da pomirimo sve te jezike u sebi? Kojim jezikom govore iseljenici svih nacija bivše Jugoslavije koji su npr. 30 godina u inostranstvu? A njihova deca i unuci?

 

21* Podaci statističkih zavoda R Srbije i R Hrvatske, izvor www.wikipedia.com

 


Kojim jezikom govore ljudi koji se osećaju Jugoslovenima? A ljudi iz mešovitih brakova i stotine hiljada izbeglica?

Ako za stolom sedi po jedan predstavnik svake od četiri nacije, kojim jezikom svi govore ako se pri tom komunikacija odvija bez ikakvih poteškoća?

Kako  je moguće  da moju studentkinju  srpskog jezika iz Lođa u Hrvatskoj i Crnoj Gori pohvale da odlično govori hrvatski, odnosno crnogorski jezik?

Ako Srbin živi u Sarajevu 30 godina i preseli se u Beograd, zašto svi misle da je Bosanac? Zašto me je u aprilu 2010. u Pragu žena pitala da li govorim srpskohrvatski, ako on ne postoji već 20 godina?

Kako je odjednom neka katedra srpskohrvatskog jezika u inostranstvu prešla na pojedinačan jezik i koji?

Kako žena koja je npr. 30 godina živela u Zagrebu gde je završila srpskohrvatski jezik i krajem rata izbegla u Beograd može da predaje srpski?

Ili kako moja koleginica iz Bijelog Polja koja je završila srpski jezik u Novom Sadu sada može da predaje crnogorski?

Jasno se nameće zaključak- jedinstvenog odgovora nema. Uvek će se javiti još jedna situacija za ili protiv, jer problem nije lingvističke, već subjektivne prirode. Tako bilo koji govornik srpskog, hrvatskog, bošnjačkog ili crnogorskog danas može legitimno da tvrdi da govori srpskohrvatski, što može biti i emocionalno i politički i lingvistički motivisan iskaz, ali reći da neko govori srpski, hrvatski, crnogorski ili bosanski jeste samo političko i emocionalno, ali ne i lingvističko tvrđenje. Naime, prvi zahtev koji se postavlja pred svaki živi jezik je svakako taj da se njime može govoriti. Dakle, da li je srpskohrvatski jezik govorljiv? Da bismo zanemarili nelingvističke faktore koji i te kako mogu uticati na odgovor postavimo pitanje: da li je engleski govorljiv? Naravno da jeste, jer bi svakako milioni ljudi rekli za sebe da su govornici engleskog. Verovatno bi malo njih reklo da ne govori engleski već američki engleski, afrički engleski, njujorški engleski. U čemu je razlika? Zašto se čini da pitanje ima smisla samo kad se odnosi na srpskohrvatski a ne i na engleski? Sada se odgovor i sam nameće- leži u nelingvističkim činiocima. Srpskohrvatski je simbol jedne razorene  države više nacija i kao takav budi emocije koje otežavaju racionalnu lingvističku raspravu, dok engleski nije bio pod takvim pritiskom.

No, ako neko i pored svega navedenog kaže da srpskohrvatski više ne postoji, bar jedna stvar je onda evidentna- da su svi preostali Jugosloveni ( kojih je u popisu iz 1971. godine bilo 273 000, 1981. godine 1 219 000, dok ih je 1991. godine bilo 343 593 a ima ih i

danas) siročad, jer su tokom rata izgubili sve što su imali- i jezik, i državu i naciju. Time bi se zatvorio krug- ono što je nastalo iz političkih razloga, u ovom slučaju, i nestaje iz istih.

Tako srpskohrvatski postaje jezik čudne sudbine- nastaje procesom konstrukcije tj. spajanja dva idioma srpskog i hrvatskog u jedan zajednički standard Bečkim dogovorom 1850. godine i još jednom potvrđuje u vreme krize svog identiteta Novosadskim dogovorom 1954. godine, da bi tokom ratnih ’90. godina XX veka bio dekonstruisan i rekonstruisan u četiri odelita jezika.

 

Budućnost… sinteza ili dalja diferencijacija?

Dakle, tokom godina menjali su se nazivi država, vladara i jezika, a u stvari je zemlja, jezik, čovek ostajao isti. Kao u virtualnim svetovima jezik je bio srpski, pa srpskohrvatski, hrvatskosrpski, srpski ili hrvatski, pa čak i srpsko-hrvatsko-slovenački, potom ponovo srpskohrvatski sa svim varijantama u nazivima, da bi poput mnogih nevinih žrtava u ratnom vihoru nestao. Kao njegovi potomci javili su se srpski, hrvatski, bošnjački i crnogorski, svaki zasebno u zasebnoj državi: Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini. Menjale su se i države: Kraljevina Srbija, Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca, Kraljevina Jugoslavija, Federativna Narodna Republika Jugoslavija, Demokratska Narodna Republika Jugoslavija, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Ratni vihor zahvata jezik, ali i državu i razbija je na Saveznu Republiku Jugoslaviju, Hrvatsku, Sloveniju, Bosnu i Hercegovinu I Makedoniju… i tu svako svojim putem! Onda se poslednja Jugoslavija razdvaja na Srbiju i Crnu Goru kao zajednicu država a potom, 2005. godine i na samostalne države. Došlo je do secesije Kosova, slute se još neke podele, ali to je predmet drugih priča..

Sve liči na bajku …ali bez srećnog kraja. Teško je zamisliti da je autorka ovih redova rođena u jednoj državi, krenula u školu u drugoj, fakultet upisala u trećoj, a završila ga u četvrtoj državi a da je pritom bila uvek u istom gradu na severu Srbije! Ili da je potpuno neplanirano prvi razred osnovne škole završila govoreći srpskohrvatski a već nove školske godine ’’savladala’’ čist srpski ali ju je bez problema razumela tetka koja živi u Hrvatskoj i samim tim govori hrvatski! Logično, postavlja se već pomenuto pitanje- da li su sada i  autorka i njena tetka četvorojezične? A tek baka koja je rođena davne 1936. godine u Kraljevini Jugoslaviji- pravi poliglota i svetski putnik iako nikada nije napustila rodnu grudu, koliko je tu samo jezika i država!

Ne može se preskočiti ni anegdota o dolasku autorke u Poljsku i želje da se otvori račun u banci- odbijeno je! Jer je u pasošu pisalo SR Jugoslavija, u sistemu banke Srbija i Crna Gora dok je na pozivnom pismu, koje je jedino moglo dokazati odakle je, pisalo Srbija!

A šta će biti dalje? Da li će se jezici dalje razvijati u cilju sve veće diferencijacije tako da se autorkini praunuci i praunuci njene sestre od tetke neće razumeti budući da žive u različitim državama ili će (što je teže) doći do nekog ponovnog približavanja i država i jezika, jer već i Tribunal u Hagu koristi termin bosanskosrpskohrvatski jezik, ne bi li uštedeo novac za prevođenje suđenja u procesima protiv ljudi osumnjičenih za ratne zločine na teritoriji bivše Jugoslavije. Ili će nastati neki novi jezik? To više i nije polje lingvistike. Vreme (ili, da svi razumeju, napišimo to i na ostalim jezicima vrijeme (pa i vrime na hrvatskom), ponovo vrijeme (na bosanskom) i još jednom vrijeme (na crnogorskom, doduše uz drugačiji akcenat), pa i ćirilično време na srpskom) će pokazati.

 

Sažetak

Rad Govorite li srpskohrvatski?, namenjen pre svega strancima zainteresovanim za ratna i lingvistička dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije, ima pred sobom dva cilja- da odgovori na pitanje iz naslova- da li srpskohrvatski postoji i danas, i u kojim oblicima, i da ga objasni iz istorijskog, političkog i nacionalnog ugla, bez koga nije moguće dati odgovor na ovo, u osnovi lingvističko pitanje. Sada je već široko prihvaćeno gledište da je tragični rat na jugoslovenskoj teritoriji izbio najpre u jeziku, kroz govor mržnje i nacionalizam koji je doveo do stvaranja autonomnih jezika i država- tako je jezik rata pripremio teren za istinsko ratovanje i sve vreme ga pratio.

Činjenica je da se srpskohrvatski tokom ratnih zbivanja ’90. godina rastače na četiri nova jezika- srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski. Ovako različito imenovani idiomi igraju jednu od glavnih uloga kao simboli nacionalnog suvereniteta zasebnih država nastalih na bivšoj jugoslovenskoj teritoriji. Prema tome, u meri u kojoj jezik ide sa državom oni su posebni jezici administrativno i politički. A šta kaže lingvistika? Najkraći odgovor mogao bi biti da se u ovom trenutku srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski razlikuju najviše po imenu, znatno manje u supstanci i veoma malo u strukturi. Uzimajući u obzir vrlo veliko zajedničko jezgro srpskohrvatskog, kao i veoma kratak period od njihovih formalnog razlaganja, lingvisti, pa i svako ko je malo upućen u strukturu srpskohrvatskog jezika, će moći da pretpostavi da se obična komunikacija među ljudima prosečnog obrazovanja iz Beograda, Zagreba, Sarajeva i Podgorice nastavlja kao i ranije.

Tako se do odgovora na pitanje o neobičnoj sudbini jednog jezika ipak dolazi, doduše- ne jedinstvenog: reći odlučno da danas postoji jedan jedinstveni srpskohrvatski jezik bila bi besmislica. Ali tvrditi sa istom takvom odlučnošću kako su sva četiri jezika potpuno legitimna i odvojena a da pri tom srpskohrvatski jezik na bilo kom nivou ne može postojati nije ništa drugo do politički ili emocionalni stav. Dakle, odgovor ne leži u nauci, već u emocionalnom svetu svakog pojedinca.

 

Summary:

An essay Govorite li srpskohrvatski? is above all intended for foreigners interested in war and linguistic happenings around the area of former Yugoslavia. The essay has two goals- to answer the question from the title- does Serbo-Croation language exist today (if so in which forms), and to explain the language from the historical, political and national point of view. Without these detailed explanations it would be impossible to give the answer to  this linguistic question. Right now, the most accepted point is that the war in former Yugoslavia broke up primarily in language- through the speech of hatred and nationalism, which all lead to creation of autonomous languages and countries. In other words, the language of war prepared the terrain for the real warfare, and was the integral part of it during the war.

It is the fact that Serbo-Croatian language was divided in four new languages during the war in 1990s- Serbian, Croatian, Bosnian and Montenegrian. These differently named variations play one of the major roles as symbols of national sovereignty of individual countries formed in the area of former Yugoslavia. According to that, all these languages are both administrative and political. But what about the linguistics? The shortest answer could be that, at this moment, Serbian, Croatian, Bosnian and Montenegrian differ primarily in names, relatively less in substance, and very slightly in structure. With taking into account the common core of the Serbo-Croatian, as well as the very short period of its formal divison, the linguists were able to conclude that the general communication between the people from Belgrade, Zagreb, Sarajevo and Podgorica is continued as before the war.

The answer to the question about the unusal destiny of one language is that today, there is no such thing as Serbo-Croatian language. But, the claim that all for languages are legitimate and separate, and that Serbo-Croatian language cannot exits at any level is nothing else but a political or emotional statement in a world of each individual.

 

Streszczenie:

Artykuł Govorite li srpskohrvatski?, który skierowany jest przede wszystkim do obcokrajowców, zainteresowanych wojennymi i językowymi wydarzeniami na obszarze byłej Jugosławii, ma dwa cele – odpowiedź na tytułowe pytanie czy serbochorwacki istnieje jeszcze dziś, a jeśli tak, to w jakim zakresie, oraz wyjaśnienie problemu z pespektywy historycznej, politycznej, narodowej, bez czego nie jest możliwym danie odpowiedzi na to, przede wszystkim językoznawcze, pytanie. Obecnie bardzo szeroko rozpowszechnionym jest pogląd, jakoby tragiczna wojna na jugosłowiańskim terytorium wybuchła już wcześniej w języku, poprzez mowę nienawiści i nacjonalizm, który doprowadził do stworzenia autonomicznych języków i państw – tak więc język wojny ustanowił grunt dla prawdziwej walki i cały czas jej towarzyszył.

Zauważyć trzeba, iż podczas wojennych wydarzeń lat 90-tych serbochorwacki rozpadł się na cztery nowe języki: serbski, chorwacki, bośniacki i czarnogórski. Tym samym, zasadnicza rola przypadła różnie nazywanym idiomom, jako symbolom narodowej suwerenności państw sukcesorów byłej Jugosławii. Według takiej optyki, łączącej język z państwem, są to języki odrębne, zarówno administracyjnie, jak i politycznie. A co na to lingwistyka? Najkrótsza odpowiedź mogłaby być, że w tym wypadku serbski, chorwacki, bośniacki czarnogórski różnią się najbardziej nazwą, znacznie mniej treścią i bardzo mało formą. Biorąc pod uwagę bardzo duży, wspólny trzon serbochorwackiego, jak i stosunkowo krótki okres formalnego rozdzielenia, lingwiści, jak i osoby choć trochę zaznajomione ze strukturą języka serbochorwackiego, mogą stwierdzić, że zwykła komunikacja pomiędzy średniowykształconymi ludźmi z Belgradu, Zagrzebia, Sarajewa i Podgoricy wygląda jak dawniej.

Tak więc do odpowiedzi na pytanie o niezwykły los jednego języka trzeba dodać, że stanowcze twierdzenie jakoby dziś ciągle istniał jeden, jednolity język serbochorwacki było nonsensem. Ale twierdzenie z taką samą stanowczością, że są to cztery, kompletnie różne i usankcjonowane języki, albo, że język serbochorwacki nie może istnieć na żadnej płaszczyźnie, nie jest niczym niż politycznym i emocjonalnym podejściem. Tak więc odpowiedź nie leży w nauce, ale w sferze emocji każdej jednostki.

 

Literatura

    1. R. Bugarski, Jezik od mira do rata, Beograd 2000
    2. R. Bugarski , Jezik u društvenoj krizi, Beograd 1997
    3. R. Bugarski, Nova lica jezika, Beograd 2002
    4. R. Bugarski, Jezik u društvu, Beograd 2004
    5. L – Ž. Kalve, Rat među jezicima, Beograd 1995
    6. D. Kristal, Smrt jezika, Beograd 2003

Add a comment

*Please complete all fields correctly

Zobacz także: